Seobe i migracije kao “nužno zlo” ljudske egzistencije i kao uslov razvoja

Rad predstavlja kratak esejistički osvrt koji ispituje vezu između, na jednoj strani, migracija i seoba i, na drugoj strani, razvoja – bez obzira da li će se raditi o ličnom ili kolektivnom razvoju. Rad dolazi do zaključka da će u raznim slučajevima vrediti pravilo da su iskušenja poput migracija i seoba istovremeno i šansa za razvoj i da će je iskoristiti samo oni koji uspešno savladaju ova iskušenja. Koristeći ovaj bazični zaključak do koga je rad došao – da je svako iskušenje istovremeno i šansa – iznosi se sud da je aktuelna migrantska kriza kojoj je izložena Evropa istovremeno i iskušenje, ali i šansa za razvoj, te da će ovo iskušenje postati nesavladivo ukoliko se pred naletom ljudi iz drugačijeg kulturnog miljea Evropa zatvori u sebe i poveruje da se stvari mogu vratiti na staro vraćajući se starim, opasnim, ekstremnim i klaustrofobičnim ideologijama. Nasuprot tome, iznosi se mišljenje, da Evropa treba suočavajući se sa migrantskom krizom da savlada iskušenje sopstvene inertnosti i da pristane da se menja i da u tom menjanju napravi mesto za učestvovanje migranata u evropskoj ekonomiji. Konačno, zaključuje se da migrantska kriza, kao svojevrsno “stanje nužde” i “vanredno stanje” može predstavljati, shodno osnovnoj tezi koja je izložena u radu, šansu za razvoj, jer je ljudska istorija, kao što je rad jezgrovito izložio, prevođenje raznih stanja nužde u šanse za razvoj novih sila i snaga